Lje­po­tu srp­ske tra­di­ci­o­nal­ne mu­zi­ke odav­no je pro­ni­je­la svi­je­tom, a za­hva­lju­ju­ći Bi­lji Kr­stić mno­ge pje­sme su otrg­nu­te od za­bo­ra­va. Mi­si­ju oču­va­nja mu­zič­ke ba­šti­ne na­sta­vlja i no­vim al­bu­mom „Svod”, sa de­set pje­sa­ma, ko­ji će bi­ti ob­ja­vljen u ok­to­bru u Sr­bi­ji, a za svjet­sko tr­ži­šte 17. ja­nu­a­ra (en­gle­ska iz­da­vač­ka ku­ća „Ark mju­zik”). Dvo­stru­ki ju­bi­lej - če­ti­ri de­ce­ni­je ka­ri­je­re i 15 go­di­na ra­da sa „Bi­strik or­ke­strom” pje­va­či­ca et­no mu­zi­ke kru­ni­sa­će sla­vlje­nič­kim kon­cer­tom 24. no­vem­bra u be­o­grad­skom u Sa­va cen­tru, ka­da će uži­vo pred­sta­vi­ti no­vi al­bum.
- Sa no­vim pe­tim al­bu­mom htje­la sam da pod ve­li­ki ne­be­ski svod sta­vim sve što sam ra­di­la do sa­da - ka­že za „No­vo­sti” Bi­lja Kr­stić, ko­ja je sa ben­dom u su­bo­tu na­stu­pa­la na be­o­grad­skom „Bir fe­stu”. - Du­go smo pri­pre­ma­li al­bum, a me­đu nu­me­ra­ma su „Kraj po­to­ka bi­stre vo­de”, „Se­di mo­ma na vi­o­sko” i „Di­mi­tri­je, si­ne Mi­tre”, jed­na od naj­ljep­ših pje­sa­ma iz Vra­nja. Ro­đe­na sam Ni­šlij­ka i taj me­los naj­bo­lje osje­ćam. Kom­po­zi­ci­ju „Evo sr­cu mo­me ra­do­sti” po­sve­ti­ću Pre­dra­gu Cu­ne­tu Goj­ko­vi­ću, jer sam tu pje­smu na­u­či­la slu­ša­ju­ći ga dok ju je pje­vao. Nu­me­ru „Ča­je šu­ka­ri­je” po­sve­ti­la sam po­koj­nom ocu Ve­li­mi­ru. To je bi­la pr­va pje­sma ko­ju me je otac na­u­čio da pje­vam. Mno­go je vo­lio pje­smu i ka­fa­nu, obo­ža­vao je Esmu Re­dže­po­vu, ko­ja se pro­sla­vi­la tom nu­me­rom. Ta­ta je li­je­po igrao i pje­vao.
* Ve­li­ka je kri­za, ali „Bi­strik or­ke­star” ni­kad ni­je imao vi­še po­sla?
- Ve­li­ki ju­bi­lej kroz se­ri­ju kon­cer­ta po­če­li smo da na­ja­vlju­je­mo još na Bo­žić. U vri­je­me ka­da je te­ško na­pra­vi­ti kon­cert, na­ro­či­to ka­da za­ra­da za­vi­si od pro­da­tih ula­zni­ca, ri­je­ši­li smo da iza­đe­mo na cr­tu i uvje­ri­mo se da li ima in­te­re­so­va­nja za ovu vr­stu mu­zi­ke i za nas. Pre­za­do­volj­ni smo, jer dav­no ni­smo bi­li ovo­li­ko an­ga­žo­va­ni.
Po­sle be­o­grad­skog kon­cer­ta Bi­lja i „Bi­strik orek­star” pro­sla­vi­će ju­bi­lej i na kon­cer­ti­ma u No­vom Sa­du i Kra­gu­jev­cu. Već 1. de­cem­bra na­stu­pa­ju u Či­ka­gu, slije­de Bo­ston, Va­šing­ton a za­tim i Ka­na­da.
* Zna­či li to da ni­smo za­bo­ra­vi­li mu­zič­ku tra­di­ci­ju?
- Ni­smo je za­bo­ra­vi­li, sa­mo joj tre­ba na­ći mje­sto u me­di­ji­ma i da­ti po­dr­šku. Lju­di se okre­ću tra­di­ci­o­nal­noj mu­zi­ci, vi­dim to po pu­nim sa­la­ma na kon­cer­ti­ma, ma­da kar­te ni­su jef­ti­ne. Pu­bli­ka od­lič­no zna gdje do­la­zi i šta slu­ša. Ap­surd­no je da stran­ci vi­še pra­te i po­štu­ju ono što do­la­zi sa ovih pro­sto­ra, od nas sa­mih. Sa tra­di­ci­jom mo­ra­mo da ži­vi­mo, jer nam se bez nje gu­bi sva­ki trag. Ako to ne shva­ti­mo, ne­će­mo ni po­sto­ja­ti. Ču­ve­ni dan­ski pi­sac baj­ki Hans Kri­sti­jan An­der­sen je na svom je­di­nom pro­pu­to­va­nju kroz na­šu ze­mlju za­pi­sao: „Ko­li­ko je na dr­ve­ću li­šća, to­li­ko je pje­sa­ma na usna­ma srp­skog na­ro­da”. Ako je ne­ko dru­gi to pri­mi­je­tio, mo­ra­mo to da nje­gu­je­mo. U svi­je­tu se mno­go vo­di ra­ču­na o tra­di­ci­o­nal­noj mu­zi­ci. Ni­je to mu­zej­ska vri­jed­nost ko­ja tre­ba da se ču­va u mu­ze­ji­ma. Sva­ka pje­sma, igra, svir­ka tre­ba da na­sta­vi ži­vot, da se pred­sta­vi na mo­de­ran ili auten­ti­čan na­čin. Ka­da je ob­ra­di­mo i sti­li­zu­je­mo, da­je­mo joj no­vi ži­vot, do­bi­ja no­vi ram i sjaj.
* Da li će od­zvo­ni­ti šun­du u mu­zi­ci?
- Ne­će ni­kad! Odav­no smo iz­gu­bi­li bit­ku sa šun­dom. Čo­vjek ne tre­ba ti­me da se ba­vi, već da bu­de po­sve­ćen ono­me što ra­di i da pr­vo po­či­sti u svom dru­štvu. Ta­ko će bi­ti vi­še pro­sto­ra za ono što je do­bro. Mo­ra­mo da se iz­bo­ri­mo za bo­lje mje­sto u me­di­ji­ma i kod pu­bli­ke, ka­ko bi lju­di shva­ti­li i na­pra­vi­li raz­li­ku iz­me­đu ono­ga što je do­bro i ono­ga što ni­je.